U seksualnoj terapiji parova posebna pažnja se posvećuje takozvanoj seksualnoj socijalizaciji i ulozi koju ona igra u  i  nastanku seksualnih disfunkcija.

Pod seksualnom socijalizacijom podrazumevaju se naučeni obrasci ponašanja, stavovi i uverenja, koji definišu „normalno i očekivano“ od muškarca ili žene kada se radi o seksualnom funkcionisanju.

Zato je u terapiji parova važno ispitati mitove, dvostruke standarde i tradicionalna pravila koja pothranjuju uobičajenu predstavu dominantnog mužjaka i poslušne, pasivne ženke. Na primer, kada god muškarci kažu da ženska asertivnost umanjuje njihovu muškost i mogućnost da seksualno funkcionišu, treba preispitati mit koji muškost definiše kao kontrolu i moć.

Generalno gledano, seks je retko čin jednostavnog obostranog zadovoljstva. Vrlo često on je pokazatelj skrivenih značenja pothranjenih mitovima o ženstvenosti i muževnosti koje učimo u porodičnom i širem društvenom konktekstu.

Seksualni odnos je otelotvorenje borbe između polova s obzirom na to da se u ovom odnosu socijalne i psihološke karakteristike roda manifestuju u svom najintenzivnijem vidu. Seks se samim tim veoma često koristi kao instrument u suptilnoj i kompleksnoj borbi za moć i kontrolu. On služi kao sredstvo za regulisanje bliskosti i distance, pričinjavanje zadovoljstva, osvajanje moći, uskraćivanje nežnosti, ponižavanje, pohvalu ili izglađivanje nesporazuma.

Do nedavno, značenje seksualnog čina bilo je potpuno drugačije za muškarce i za žene. Tradicionalno heteroseksualno iskustvo podrazumevalo je erotizaciju muške dominacije i ženske submisivnosti. Seks je za žene bio simbol predaje, sublimacije i napuštenosti. Za muškarce on je predstavljao simbol osvajanja i moći, test njihovih sposobnosti i seksualne potencije.

Jedno istraživanje iz 1981 godine pokazalo je da muškarcima seksualni čin ne pruža zadovoljstvo samo zato što osećaju snažnu privlačnost prema svojoj partnerki, već zato što ’’kroz seksualni čin muškarac doprinosi negovanju kulturnog simbolizma patrijarhata i razvija osećaj pripadnosti društvu kroz svoj status/identitet mužjaka’’.

Takođe, kod velikog broja muškaraca požuda nije nužno povezana sa emocionalnim potrebama. Za ove muškarce jake emocije čak predstavljaju opasnost jer potencijalno mogu da ugroze njihove, u ranom detinjstvu pažljivo razvijene mehanizme kontrole. S druge strane, postoje muškarci kojima seksualni odnos služi kao jedini način za pokazivanje bliskosti i  intimnosti.

I dok muškarci smatraju dovoljnim da  svoju privrženost, ljubav i toplinu demonstriraju kroz seksualni čin, njihove partnerke neće razumeti intenzitet njihovih emocija ukoliko ih ne verbalizuju.

Verbalizacija osećanja je ženama mnogo važniji pokazatelj bliskosti nego seks, a upravo zbog nerazumevanja značaja koje partneri daju različitim načinima pokazivanja privrženosti nastaju problemi i u oblasti seksualnog funkcionisanja. Žene, socijalizovane tako da emotivno (i finansijski) budu zavisne od muškaraca, dugo su bile fokusirane na pružanje, pre nego na primanje zadovoljstva. Seks je tako postao simbolički čin u ime dužnosti, obaveze i odgovornosti prema svetim ulogama majke i supruge, što je onemogućilo žene da u njemu zaista i uživaju. Zato žene, u situacijama kada smatraju da muškarci ne zadovoljavaju njihove emocionalne potrebe pribegavaju uskraćivanju seksa. Muškarci to, s druge strane, ne tumače kao znak da nešto u vezi ne funkcioniše, već kao atak na sopstvenu potenciju i samim tim muškost. Najčešći vid osvete koji se tada javlja je nazivanje žene ’’frigidnom’’ što je u našem društvu snažna anatema, skoro kao ’’loša majka’’. Kada žena prihvati ovu etiketu ona razvija osećaj krivice, koji još više umanjuje njenu seksualnu želju, i začarani krug nerazumevanja se nastavlja.

Brzina kojom se standardi prihvatljivog seksualnog ponašanja muškaraca i žena menjaju zbunjujuća je, i veoma često donosi nesuglasice u partnerski odnos. Bez obzira na veliki pomak koji smo napravili u otvaranju nekih tema vezanih za seksualnost, ona i dalje u velikoj meri ostaje samo mistifikovan pojam, kojim se veliki broj medija bavi, ali o kome se i dalje najmanje govori tamo gde je najjednostavnije da se pravilno shvati i prihvati, u porodici.

Seksualni problemi sa kojima se danas parovi suočavaju determinisani su dakle porodičnim uticajima koji predstavljaju odraz dominantnih društvenih shvatanja o ponašanju koje se smatra „normalnim“ i očekivanim za tipičnog muškarca ili ženu. Upravo zbog toga u rešavanju seksualnih problema važno je poći od porodice i poruka vezanih za seks koje su u porodičnom kontekstu prenesene.

Psihoterapija parova često dovodi do preispitivanja ovih nesvesno usvojenih stavova i uverenja, i suprotnih, iz porodice preuzetih obrazaca ponašanja koji blokiraju partnersko usklađivanje i funckionisanje. Jedna od tehnika koje se u tu svrhu koriste je i seksualni genogram, koji i sami možete uraditi i na taj način saznati o uticajima koje je vaša porodica imala u vašem poimanju seksualnosti i partnerstva.  (idi na seksualni genogram)

Mia Popić, REBT savetnica

Iva Branković, porodična savetnica