Strah od odbacivanja
Strah od odbacivanja i osećanje povređenosti i ljutnje koji se javljaju kao posledica odbacivanja od strane osobe čiju naklonost želimo u svojoj osnovi imaju pretaranu potrebu za ljubavlju. Želja za ljubavlju pretočena u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni, košta nas nezdravih emocija kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti….
Preterana potreba za ljubavlju svojstvena je osobama koje kroz sticanje ljubavi pokušavaju da kompenzuju svoje bazično osećanje inferiornosti. Formula kojom se vode kroz život podrazumeva da sopstvenu vrednost izjednačavaju sa količinom tuđe pažnje i naklonosti koju su stekle. Iz tog razloga, one su u večitom strahu da će od strane drugih ostati neprimećeni i odbijeni. Njihovi napori da steknu ljubav zapravo se svode na napore da steknu sigurnost kroz ljubav.
Aposolutistički zahtev da u životu moraju imati ljubav, onemogućava spontanost i fleksibilnost u izboru partnera. Osoba gonjena potrebom da stekne ljubav, iz same ljubavi ne crpi snagu i inspiraciju kao što to može biti slučaj kod ljudi koji ljubav samo žele ali ne misli i da moraju da je imaju. Osobe koje ljubav vide kao životnu potrebu kompulsivno je traže svuda gde mogu da je nađu i vođeni tom potrebom njihovi kriterijumi pri izboru partnera nisu ni njima samima jasni. Tako će na primer, devojka iz očajne potrebe da ima dečka i na taj način stekne sigurnost pristati da bude sa svakim ko joj ponudi svoju naklonost, ne razmišljajući šta je to što ona stvarno želi. Jedino što u toj ponudi ona vidi jeste izlaz iz osećanja praznine i bazične bezvrednosti koja je i tera da da uđe u odnos. Velika razlika postoji između «želim da budem voljen/a i uživam u tome što sam voljen/a» i «moram biti voljen/a po svaku cenu» kao i između nekoga ko jede zato što ima dobar apetit, pa može da uživa u hrani i da je bira, i između osobe koja gotovo gladuje pa mora jesti svaku hranu bez razlike i platiti bilo koju cenu za nju. Potreba da budemo voljeni ograničava spontanost i raznovrsnost u izboru i stvara mnogo veću osetljivost na svaku naznaku da se nekome ne dopadamo.
Osobe koje samo žele da budu voljene osećaće tugu i povređenost kada naiđu na nenaklonost i odbijanje od strane osoba koje su im u životu bitne i koje vole (partneri, članovi porodice itd). Osobe vođene imperativom da ljubav moraju imati, osećaće preosetljivost na odbacivanje ( ili samo na male znake nenaklonosti) od strane svake osobe, pa čak i one koja im se ne sviđa mnogo. Njihova osećanja i celokupno njihovo ponašanje organizovano je tako da njihova egzistencija, sreća i sigurnost zavise od toga da li su voljene ili nisu.
Osetljivost na odbijanje i osećanje povređenosti naročito su primetni kada se ovakva osoba nađe u vezi. Svaki mali znak odbijanja shvata se kao katastrofa. Čak i kada je odnos umeren i na izvestan način siguran, ako nije prožet stalnom pažnjom, shvata se kao odbijanje.
Osetljivost na odbijanje javlja se na svaku sitnu stvar kao što je promena termina sastanka, čekanje na partnera ukoliko kasni, ukoliko ne odgovori na sms u roku od minut, neslaganje sa mišljenjem, svako nepovlađivanje željama…
Ono što ih čini tako osetljivim na odbacivanje jeste način na koji ga vide. Svako, čak i malo neslaganje sa stvarima onako kao su ih oni zamislili, vidi se kao ponižavajuće. Devojka koja čeka dečka na sastanku duže od deset minuta, postaje povređena i puna gneva jer je za nju ovaj gest kašnjenja krajnje ponižavajući. Ona ga vidi kao akt nepoštovanja i pokazatelj da u vezi nešto nije u redu. Dakle, odbacivanje se može videti u svemu i svaki mali gest neslaganja vidi se kao pretnja za vezu.
Najčešća reakcija na ono što se opaža kao odbacivanje jeste ljutnja, povređenost, osvetoljubivost, mržnja, depresija…Neprijateljske reakcije mogu se javiti ne samo na odbacivanje nego i na očekivanje odbacivanja. Tako osobe koje su osetljive na odbacivanje jer u njemu vide direktnu vezu sa sopstvenom vrednošću razmišljajući « ako on/ona ne želi da bude samnom, to znači da samnom nešto nije u redu» preduzimaju niz odbrambenih ponašanja kako bi izbegle zamišljeni užas odbacivanja. Ova ponašanja najčešće se manifestuju kroz prikrivanje osećanja i prikazivanje pred sobom i drugima hladnijim i manje zagrejanim nego što je to stvarno slučaj. Ovakva ponašanja koja štite od potencijalnog odbijanja vrlo često se odigravaju na manje-više nesvesnom nivou.
Nije retkost da srećemo devojke koje se izdaju za super kul emancipovane «ženske» koje su nezainteresovane za muškarce. One deluju hladno i sigurno u sebe. Vrlo često ova maska je upravo ono ispod čega leži strah od odbacivanja.
Sličnu stvar nalazimo i kod mačo muškaraca koji deluju nezainteresovano za bilo kakvu ozbiljnu vezu. Oni su spremni za ono što zovemo «šemom» ali svaka prava veza za njih je sasvim neprihvatljiva. Oni zajedno sa svojim drugarima vole da se šale na krajnje šovinistički način, omalovažavajući ženski pol….Ubeđujući sebe da žene manje vrede i da im ne trebaju u životu «odigravaju» ulogu koja im pomaže da izbegnu potencijalno odbacivanje ukoliko bi se zapravo upustilil u ozbiljnu vezu sa devojkom.
Strah od odbacivanja može biti izražen u tolikoj meri da osoba može razviti ponašanje kroz koje će osigurati da uopšte ne bude izložena odbacivanju. Ovo izbegavanje može ići dotle da se uopšte ne obraćaju osobama suprotnog pola, recimo ni u kafiću kada za susednim stolom sedi devojka ili dečko od koga bi želeli da zatraže upaljač. Osobe koje se plaše odbacivanja, izbegavaće da se upuste u emotivni odnos sve dok nisu u potpunosti sigurni da neće biti odbačeni. Pošto je ovaku garanciju u životu teško imati, ovakve osobe vrlo često postaju potpuno emocionalno zatvorene, na taj način štiteći sebe od pretnje odbacivanja.
Strah od odbijanja, kao što smo već napomenuli može biti maskiran ležernim ponašanjem tipa «nisu mi bitne osobe suprotnog pola, sam/sama sam sebi dovoljan/a» Isto tako, ovaj strah može dovesti do niza inhibicija u ponašanju sa osobama suprotnog pola. Iz straha da bude odbijena, osoba se zatvara u sopstvenu čauru, gubeći na taj način šansu da stekne ljubav. Paradoksalno, oba odbrambena ponašanja u osnovi imaju preteranu potrebu za ljubavlju i prihvatanjem od strane drugih.
Kao što vidimo, preterana potreba za ljubavlju i strah od odbijanja koji predstavlja nužnu posledicu ove potrebe zajedno predstavljaju ozbiljan hendikep za sticanje ljubavi. Ako glumimo da nas ljubav ne zanima, drugima ćemo delovati toliko nezainteresovano i time automatski oduzeti sebi šansu da se bilo ko za nas istinski zainteresuje. Ako se sa druge strane zatvorim u sebe iz straha da ćemo biti odbijeni, odustaćemo od svake komunikacije sa osobama suprotnog pola kroz koju im možemo staviti do znanja da zapravo ljubav želimo. U oba slučaja nalazimo se u ćorsokaku i udaljavamo od šanse da u ljubavi uživamo.
Izlazak iz ovog začaranog kruga jeste da potrebu za ljubavlju pretočimo u želju. Ako ljubav samo želimo ali ne mislimo da bez nje ne možemo da živimo, bićemo mnogo slobodniji da je tražimo i nećemo na svaki znak nemogućnosti da je imamo reagovati strahom i povlačenjem.
Rešenje je u odustajanju od predstave da je ljubav vazduh bez koga ne možemo da živimo. Koliko god to poetično zvučalo u romanima, pesmama i filmovima…u realnosti je pogubno!
Mia Popić, REBT savetnica
Resio sam problem odbaciavanja, ali gledam stvari na jednu ruku lose, na jednu bolje.Poceli su bliski ljudi da me odbacuju, da me kuliraju, ali drugi ljudi sa kojima nisam toliko blizak su poceli da me gotive i da vise komuniciraju sa mnom.Kao da sam nasao novi krug prijateljstva, doduse ne isti jer ljudi sa kojima sam blizak su u mom gradu a ovi drugi su iz skole.Nzm kako da nastavim dalje, dal da se vratim tim bliskim ljudima ili da nastavim samo.Unapred hvala na odgovoru.
Molim vas dajte vasu neku metodu za resavnje problema. Opis je fantastcan samo molim za resenje.
Pozdrav ! ☆☆☆
Ovako, imala sam dugi niz godina isti problem, u ne baš prevelikoj mjeri.
Na prvu, možda bi neko pomislio i da ga nemam, neko i da sam puna samopouzdanja.
Svaku vezu u prvih par mjeseci sam imala savršenu dok se ne bih zaljubila.
Onda se pojavi taj strah, i radim stvari zbog kojih se sutra kajem.
Recimo, pošaljem dečku po 15 poruka za noć, vrjeđam ga, izvinjavam se, psujem i tak u krug.. i sutra bih voljela da vratim vrijeme i kroz dan-dva napravim isto.
Sad, apsolutno ne radim slične stvari.
Počela sam sasvim slućajno da treniram sa društvom, malo po malo, drugarice su odustale, meni se svidjelo, kako sam dotjeravala liniju, počela da pazim na ishranu, dnevne obroke, prestala sam da pušim, izbacila alkohol…
Toliko sam trenutno ponosna na sebe, i osjećam se odlično, zanosno, ženstveno, a i vrijeme mi je ispunjeno.
Da se razumijemo, nisam nikada bila niti debela niti ružna.
Poenta je osjetiti se ispunjeno i zadovoljno sobom… 🙂
Dragi svi, ja sam se apsolutno prepoznala u tekstu,što je još gore i tužnije- ja se nalazim u takvoj situaciji. Ukratko da opišem sebe i moj život. Imam 35 godina, visoko obrazovanje, zaposlena na odgovornoj funkciji u jednoj velikoj kompaniji,sama živim u svom stanu, i u vezi sam sa oženjenim muškarcem, koga sam upoznala pre 9 godina, bio mi uzor,i primer muškarca sa svim karakteristikama koje sam tada tražila iako je bio 11 godina stariji od mene. Ugledan, na ozbiljnoj funkciji, odgovoran, siguran u sebe i sve što radi, motivisan za uspeh. Brak mu je otad samo fiktivan, zbog materijalnih stvari i dece, ima dva sina, jedanog studenta i srednjoškolca.Tada sam bila sigurna da je on onaj pravi,bila sam zaljubljena,više puta smo prićali o njegovom razvodu, kako će objasniti deci, razgovarali o zajedničkoj budućnosti.Bio mi podrška na početku moje karijere, prućio mi ljubav i razumevanje. Danas vidim da taj čovek više ne postoji u njemu, pun je problema, okrenuo se alkoholu, svaki moj postupak za njega je pogrešan,ali ipak posle svega sam još pored njega. Svaki drugi dan je svadja, prebacivanje, a ja svaki momenatisčekujem ne bi li osetila opet njegovu toplinu, ljubav i pažnju. Toliko mi to postalo mučno da nekada mrzim samu sebe zbog toga. Nikada nisam imala uspešne veze, duge da ali ne baš sretne i uspešne. Posle prve moje velike ljubavi kada sam ostavljena, imala sam još jednu vezu osudjenu na propast na samom početku, izbor je bio dobar momenat bio pogrešan. U ovo sam verovala, u sebe u njega, u nas. Sada sam ogorčena, povredjena, čak i nesretna zbog neuzvraćene ljubavi, jer smo još zajedno iako već ovo nemože se nazvati vezom, bez jasne budućnosti, i još sa njim. Ne znam zašto. Želela bi da upoznam nekoga zbog koga bi se odlučila na raskid jer očigledno sama zbog sebe nemam snage. Stidim se zbog toga, i želim to da promenim, želim da ponovo budem sigurna u sebe bez straha od samoće. Da opet dam šansu sebi za neki novi početak, neku novu nadu. Ne znam kako. Strah me je, več ionako imam i uvek sam imala probleme u porodici, od detinjstva do odrastanja, pre pet godina mi otac operisan od raka grla. porodica mi nijee ista, on moja ljubav i podrška nije isti. A ja nikad nisam bila usamljenija. Posao mi je sve, ali se plašim da će sve ovo ne budem li se menjala jednog dana imati uticaj i na to. Molim Vas Sve, za savet, jer znam rešenje moram ja naći sama.
Ti si jedan obicni egomnijak, lesinar, kadra da upropastavas drugim ljudima zivote… Kratko i jebitacno.
Ti si samo nesigurna u sebe i puna straha. Moras da znas da vredis,da istinski poverujes u to,da vredis i bez love,i bez nasminkane drustvene pozicije i bez muskarca.Ostavi ga, ako vec nisi,jer zivot te nicim nije ucenio ni uslovio.pozz
Ti uopste nisi shvatila poentu ovog odlicnog teksta. Samo si nasla priliku da ovde kukas o svojim nezadovoljstvima.
Draga Lela,
U potpunosti razumem vaš problem, jer i sama potičem iz jedne nefunkcionalne porodice u kojoj su predstavnici ženske strane bili neumereno nadmoćni nad ocem. U mom slučaju to se pogoršalo razvodom braka, gde sam ja nakon istog označena kao “crna ovca”, jer sam veoma podsećala na svog oca, pa je moje vaspitanje i pored žive majke preuzela na sebe baba-tetka, tj. majčina tetka, jer me majčina majka nije prihvatala sa izgovorom da sam ja “isti otac”.
Moj savet vam je idite na asertivni trening, radionice nalaženja fokusa za početak. Dobro je pročitati knjige Susan Forward o Toksičnom odrastanju, tu ćete mnoge stvari prepoznati. Zatim napišite pisma sledećim osobama, bez obzira da li su žive ili ne:
– vašoj majci,
– vašem ocu;
– vama kao detetu kakvo ste tada bili;
– vašem partneru – bez obzira da li ga imate ili ne.
U pismima obrazložite sve što vam se desilo, s naročitim naglaskom na vašim osećanjima: jad, ljutnja, nemoć, iscrpljenost i završite zaključkom – šta sada hoćete u odnosu na svakog od njih. To će vas osnažiti i dati vam uvid u to da niste krivi za ono što vam se desilo.
Za asertivni trening i radionice nalaženja fokusa idite u grupu, bilo manju ili veću, u zavisnosti od toga gde se vi najbolje osećate i tamo ćete takodje naći puno ljudi koji su prošli slično nešto kao vi. To su vam budući najbolji prijatelji i nosioci vaše lične podrške u životu, jer delite istu prošlost!
Za one stvari gde ne možete lako da se orijentišete, otidite na psiho-dramu, ali tražite radionicu koja će biti posvećena baš vašem problemu, i pokušajte da ga odradite skroz. Za ovo vam možda bude potrebna jedna sesija, a možda i više njih, ali psiho drama je izuzetno moćan lek za ranjenu dušu. Nadam se da ćemo imati dobre prilike da čitamo o vašem uspešnom, brzom i potpunom oporavku uz pomoć ovih tehnika.
odlican tekst.ja sam u istom problemu..i sigurna sam da se to vuce iz djetinjstva..kao djete sam jako rano sarela ,puno sam morala sa radim,da budem odgovorna za brata i sesrtu mjesecima,imala sam samo deset god..nikada necu zaboraviti taj strah,joj ako se nesto desi,galamit ce mama na mene kad se vrati iz daleke zemlje gdje isla da zaradi da prezivimo..otac je bio samnom kuci,kao djete sam se tada pitala zasto je sve palo na mene,on kao da je spavao cjelo vrijeme u tome svemu,jednostavno mu je bilo normalno da donosim jedinice iz skole jer nisam stigla da naucim i na satu sam spavala jer sam bila premorena od svega od proslog dana.mogao je i on da skuha opere,ali nije..misljenja sam da nije za svakog roditeljstvo..rodili su me i mislim da ja mogu samo da pomognem nekome,jer od takvih roditelja vecinom izadju djeca da ne povuku na njih osobine..imala sam tezak zivot,nije mi mama nikad hvala rekla,cak stovise kad sam starija bila nikakva mi podrska nikada nije bila,i dan danas je odnos nikakav,stidila se za mene zauzet,zagrljaja se ne sjecam,toliko je tvrda osoba da je zalosno..ne sjecam se poljubaca kad sam bila mala,ne sjecam se niceg lijepog..gledala sam u drugima puno puta spas,puno puta zeljela da i meni bude tako,da me shvati kad nisam dosla na vrijeme kad dodjem iz igre sa djecom,samo galami..sve se vuce iz djetinjstva,ti temelji su jako bitni,to nemojte nikada zaboravit..ni dan danas nisam sretna,dali cu ikada biti neznam,osjecam se iskoristenom,ljudi znaju biti jako zli,jako bezobrazni,pa i roditelji vlastiti,kao da naviknes psihu da vrti taj film sta je sve bilo,ali iz dana u dan,tu je problem,treba prestati misliti,pomoci tu nema..zelim samo jedno a to je da dozivim samo jedan dan da sam opustena pa nek sutra umrem,ali samo jedan dan da nisam napeta,,umorna sam,pored zdravih ruku nogu ociju sam puno puta pozeljela umrijeti..jako sam umorna i zelim da nebudem napeta..
Izvini moram da te pitam koliko imas god i da li si zasnovala porodicu posle svega sto ti se desilo.
Odličan tekst. Prepoznala sam neke svoje misli i postupke. I čini mi se da je i kompleks niže vrednosti nekako odgovoran za strah od odbacivanja. Slažem se sa : Ljudi koji se boje da budu odbaceni ne vole sebe.
I ja sam se pronasao u teksu skroz. U zadnjih mesec dana sam izgubio 2 potencijalne devojke zbog mog straha od odbacivanja. To je kod mene izgleda bas uzelo maxa, posto ja vec sutradan od samog pocetka veze krenem toliko da panicim da je to strasno. Setam od zida do zida, buljim u telefon, ocekujem poruku, onda spicim par poruka za redom i naravno druga strana vidi da nesto nije u redu i odlazi. I ja bih morao da resim ovaj problem, jer zbog njega nemam ljubavni zivot uopste.
slazem se odlican tekst ali treba mi odgovor kakoje moguce ili sta je uzrok ovome odbacivanju jer i jase nalazim u ovoj prici zaista i imali resenja za ovaj problem
Odlican tekst!
Uzrok preteranoj reakciji na odbacivanje je kompleks nize vrednosti. Jelena je gore napisala o dogadjajima koji vuku koren jos od detinjstva i to da je neophodno promeniti neke stvari u umu, prevashodno to da covek treba da zavoli sebe. Ljudi koji se boje da budu odbaceni ne vole sebe.
Strah od odbacivanja je jako cesta pojava kod ljudi svih uzrasta i jako je tesko utvrditi uzroke, jer strah je posledica subjektivnog dozivljaja raznih spleta okolnosti od ranog detinjstva. Mi smo drustvena bica i izlozeni smo svakodnevno razlicitim uticajima okoline, pa s toga pozeljno je poceti od analize nekih vaznih situacija kojih se mozemo setiti, ali i tu postoji problem, jer u prirodi coveka je da traumaticne dozivljeje duboko potiskuje u sebi i vremenom simulira tezinu traumaticnog dozivljaja kao nesto sto i nije bilo tako strasno u proslosti. Ovo je posao za psihoanaliticare, i ako menepitate potrebna je i hipnoza kao jedna od metoda kako bi se probudila nesvest, ako je to ikako moguce.
Tacno!Prepoznajem se u vecini opisanog,ali me interesuje sta je uzrok i kako se leci?
Samo da dam komentar da odavno nisam procitala bolji clanak! svaka cast. jedino ste premalo paznje posvetili rjesenju problema. ali dobro. bravo!
Slazem se. Dajte nam predlog ili savet za moguce resenje ovog problema… Ili sta je uzrok ovakvoj preteranoj reakciji na odbacivanje?