’’Mentalno zdravlje…nije cilj već proces’’,  N. Shpancer

Mentalno zdravlje nije samo odsustvo mentalnih poremećaja, ono je sveukupno psihološko blagostanje, koje podrazumeva emocionalnu stabilnost i uspešnost u ostvarivanju adekvatnih, zadovoljavajućih, odnosa u neposrednoj i široj okolini.
Emocionalna stabilnost bi se mogla odrediti kao balansiran, racionalan odnos prema sebi, bliskim ljudima, poslu i okruženju. U osnovi emocionalne stabilnosti je prisustvo zdravih emocija koje iz ovakvog odnosa proizlaze. S druge strane psihološko blagostanje je zavisno i od brojnih spoljnih faktora, koji kada su negativni i neodgovarajući predstavljaju potencijalne uzročnike stresa, koji dovode do oslabljenosti i opadanja kapaciteta za očuvanje optimalnog nivoa psihičkog i fizičkog funkcionisanja.

Važno je imati svest o tome da svet u kome živimo obiluje brojnim teškoćama i izazovima, koji su stalni izvor sresa i narušavaju naše mentalno zdravlje iako ne izazivaju direktno mentalni poremećaj, a da zaštita, kao i sve ostalo u životu, zahteva mali dodatni napor u vidu odvajanja vremena za bavljenje sobom, na koje nismo naviknuti ili nam čak izaziva osećaj krivice jer nam oduzima vreme od drugih stvari koje procenjujemo značajnim kao što su posao, porodica, prijatelji i sl..

Ljudi bavljenje sobom uglavnom tumače kao odvajanje vremena za fizičku aktivnost, kupovinu, čitanje, druženje ili putovanja. Naravno, sve ovo jesu aktivnosti koje pomažu da se stres umanji, ali postoji još jedna aktivnost koja je manje popularna, a zahteva čak i manje vremena i novca a to je: reflektovanje ili jednostavno, razmišljanje. Na žalost, vrlo retko ćete čuti nekog da kaže: ’’Uzeo sam malo vremena da promislim o tome šta mi se dešava i da pokušam da pomognem sebi da se oslobodim nezdravih emocija’’, jer se ovaj proces ne uzima dovoljno ozbiljno i ljudi nisu svesni moćnih efekta koji može da ima.
Razmišljanje o životu koji nam se dešava pomaže da osvestimo stvari koje nam se podrazumevaju, ali kojima se nikad nismo zaista bavili jer nismo imali vremena. Neka od opštih pitanja koja u tom smislu vredi sebi postaviti su:
• koji su moji ciljevi?
• šta su moje osnovne vrednosti i prioriteti?
• kuda sam krenuo/la, a gde želim da stignem?
• šta su pospešujući a šta ometajući faktori na mom putu, i što je najvažnije
• na koje faktore mogu, a na koje ne mogu da utičem?

Ova lista pitanja nije ograničena, i za svakog će biti dopunjena posebnim specifičnim pitanjima, ali je važno da se u njenoj osnovi nalazi princip promišljenog življenja, koji bi mogao biti ključni preventivni korak ka boljem mentalnom zdravlju.

Efekat ovakvog promišljanja je u osećanju osnaženosti, jer se uvek bolje osećamo kada nešto (u ovom slučaju  – sebe) bolje upoznamo, i osećanju olakšanja, jer iskreno odgovaranje na ova pitanja neizostavno vodi uvidu da nemamo apsolutnu moć da utičemo na sve što se dešava.

Promišljanje dalje može voditi i sagledavanju oblasti u kojima je potrebno osnaživanje ili dodatna podrška, ali i osvetljavanju snaga i resursa koje smo prosto zaboravili da imamo, a  kroz proces se može prolaziti samostalno ili uz stručnu pomoć i podršku tj. savetovanje i psihoterapiju.

Na kraju, treba imati na umu da je važno povremeno  se podsetiti da svaki čovek ima pravo i obavezu da svom mentalnom zdravlju posveti bar podjednaku, ako ne i mnogo veću pažnju od one koju posvećuje drugim ljudima, stvarima i poslovima, kojima vrlo često  olako i bez promišljanja daje prioritet.

Iva Branković, porodična savetnica