Najčešće uloge koje nas ometaju u ostvarivanju zrelih odnosa sa osobama koje volimo su uloge spasioca, prognonitelja i žrtve. Ponašanje koje proizilazi iz ovih uloga zasnovano je na infantilnom sagledavanju ljudske prirode, po kojoj je ljude moguće podeliti na dobre (Spasilac i žrtva) i loše (Progonilac).

Ove uloge stiču se kroz određene poruke koje dobijamo za vreme odrastanja od strane nama važnih osoba. Vema popularan oblik sagledavanje ljudske prirode kao dobre ili zle vidimo u bajkama kojima smo svi bili izloženi kao deca. Već tada učimo da sa jedne strane postoje oni ljudi koji su potpuno dobri, koji druge spašavaju ili su žrtve nepravednog tretmana i sa druge strane oni koji su potpuno loši i koji su vredni svake osude. Ova veoma oštra dihotomija između dobra i zla kasnije biva potkrepljena vaspitnim postupcima roditelja koji deci šalju poruke da je važno da se ponašaju na određen način jer će time dokazati da su dobri i da ako se ponašaju na neprihvatljiv način to ih čini lošim ili rđavim. Pored toga, brojne poruke sa kojima se susrećemo u modernim oblicima zabave sadrže upravo ovu ideju. Setimo se veoma popularnih španskih serija u kojima se gotovo uvek susrećemo sa izuzetno dobrim likovima koji najčešće nekoga spašavaju ili su žrtve izopačenih i zlih protagonista. Dakle od detinjstva pa na dalje oblikovani smo da verujemo da postoje loši i dobri ljudi i većina nas nastoji da se uklopi u neku od ovih uloga.

Jednom kada usvojimo jednu od ovih uloga one mogu veoma negativno uticati na odnose koje gradimo sa značajnim osobama. Nastojaćemo da se osvrnemo na svaku od ovih uloga, da pojasnimo njihove uzroke i negativne posledice kojima one vode. Na taj način bićete u prilici da sagledate svoja ponašanje, utvrdite da li je ono u skladu sa navedenim opisom uloga kao i da sagledate njihove negativne posledice.

Ulogu spasioca preuzimaju na sebe oni ljudi koji ne znaju da kažu „ne“ i koji strahuju da će ukoliko ne pomognu nekome narušiti sliku o sebi. Najčešće se radi o osobama koje kroz pomaganje drugima održavaju status dobrog prijatelja, požrtvovanog roditelja, dobre osobe itd.  Doživljaj sopstvene vrednosti izjednačavaju sa dobrim delom koje čine nekom drugom. Upravo iz tog razloga ova dobra dela nisu autentična jer su uvek u funkciji održavanja pozitivne slike o sebi samom.

Uloga spasioca podrazumeva sklonost da druge „hvatamo pre nego su i pali“,  radimo stvari umesto njih i na taj način održavamo etiketu koju smo sebi pripisali kao što je „Ja sam fin i učtiv“, „Ja sam neko ko se ne zamera“, „Ja sam uvek na raspolaganju i od pomoći“.

Motiv koji leže u osnovi ovog tipa ponašanja jeste strah da će nas drugi odbaciti ukoliko im ne budemo udovoljavali, rešavali njihove probleme, borili se za njih itd. Pored toga, kao što je već rečeno, vaspitavani smo da verujemo da po svaku cenu moramo da činimo druge ljude srećnim. Uvereni smo da činimo dobro drugoj osobi ako preuzmemo odgovornost za njeno ponašanje ili njena osećanja. Osoba koja se prema ljudima ophodi iz uloge spasioca smatra bespomoćnim ljude koji imaju probleme i veruje da se oni  neće snaći ukoliko im ne uskoči u pomoć. Na taj način drugima se ne priznaju sposobnosti koje oni realno imaju što vodi ka tome da se oni potkrepljuju u svom uverenju da su bespomoćni.

Žrtve su osobe koje otpisuju svoju sposobnost da se o sebi brinu i samostalno odlučuju o svom životu. Dozvoljavaju drugom da rukovodi njihovim životom i vode računa o njima. Žrtva je osoba koja zanemaruje sopstvena prava, strahuje od izražavanja svojih emocija, veruje u sopstvenu bespomoćnost i ima potrebu da se neko o njoj stara i umesto nje odlučuje. Ona strahuje od preuzimanja bilo kakve inicijative i više veruje drugom nego sebi. Sklona je da ostvari zavisnički odnos sa osobom spasiocem koja „velikodušno“ na sebe preuzima sve odluke koje se tiču života žrtve.

Ono što je problematično u ovom zavisničkom odnosu spasioca i žrtve jeste da se kroz spasavanje osobe koja je u ulozi žrtve potkrepljuje njena zavisnost i bespomoćnost. Kod obe strane se u odnosu često javlja osećanje ljutnje i odbojnosti. Kod žrtve ljutnja proizilazi iz ideje da bez spasioca ne može i koliko god da želi da se od njega odvoji to je frustrira i tera da se suoči sa svojom bespomoćnošću. Sa druge strane, spasilac koji je sve uradio za žrtvu oseća se odbačenim onog momenta kada žrtva ne pokazuje zahvalnost ili čak pokušava da se oslobodi zavisničkog odnosa u kome se nalazi.

Što se tiče uloge progonitelja, osobe koje na sebe preuzimaju ovu ulogu su veoma agresivne i sklone da kritikuju osobu a ne njeno ponašanje. One se u konfliktu sa drugima služe raznim etiketama poput „kretenu“, „idiote“…itd. i na taj način nastoje da kroz manipulaciju i zastrašivanje ostvare svoje ciljeve.  Progonitelj je osoba koja je zarobljena u sopstvenom besu i kojoj su svi drugi krivi za probleme koje ima. Stoga nije retkost da ona taj svoj bes istrese na nekom drugom.

Progonitelj sebi daje za pravo da svoje akumulirano nezadovoljstvo i povređenost izbaci na drugog kroz niz agresivnih ispada. On kroz agresiju nastoji da stekne moć i kontrolu nad odnosima koje ostvaruje sa drugim ljudima. Jedan od razloga za to je verovanje da je agresija jedini način da se ostvare ciljevi.

Mia Popić, REBT savetnica