Porodica predstavlja naš svakodnevni životni okvir o kome ne razmišljamo često i koji nam se uglavnom podrazumeva. Kompleksnost, složenost i uticaj tog sistema retko uviđamo, a sam sistem često uzimamo zdravo za gotovo, bilo kao problematičan ili  podržavajuć. S druge strane, kada se pojavi problem kod nekog od članova porodice objašnjavamo to kao njegovu ličnu stvar i nadamo se da je reši, uz manje ili više podrške sa strane. Ali da li su porodični sistem i pojedinačni problem zaista potpuno odvojeni i nezavisni?

Da bi jasnije predstavila sistemski pristup problemima, koji se javljaju u porodici, poslužiću se slikovitim prikazom i vašom imaginacijom.

Zamislilite četvoročlanu porodicu po tradicionalnom modelu. Dakle – mama, tata, ćerka, sin. Zamislite sad iznad mame, njenu mamu i njenog tatu i iznad tate isto.

Sad zamislite osećanja ljubavi i pažnje kao jarko crvene linije. Osećanja rivaliteta i ljubomore neka budu žute i narandžaste, osećanja tuge i gubitka plave, odbačenosti zelene, besa i ljutnje kao ljubičaste, poštovanja/nepoštovanja kao sive/ružičaste i sva druga osećanja kojih možete da se setite u bojama koje su preostale.

Zamislite svoju porodicu, ili porodicu koju dobro poznajete i povucite linije između aktera.

Šta ste dobili? Sliku šarene mreže osećanja i odnosa u jednoj porodici. Ova mreža može biti zamršena i komplikovana, ili jednostavna i jasna. Može biti zastrašujuća ili umirujuća, sve u zavisnosti od toga na koji način se boje preklapaju i uklapaju, a vreme čini da se boje menjaju, neke linije postaju intenzivnije dok druge blede.

Različiti faktori mogu učiniti da se neki odnosi pokvare ili u potpunosti prekinu, ali mreža samim tim ne prestaje da postoji.  Porodica ostaje naš referentni okvir bez obzira na to što je daleko ili je više fizički nema. Mreža iz koje se otisnemo dalje, ”mustra” je za mrežu koju ćemo sami da pletemo.

Ta ”mustra” koju u sebi nosimo su naša nasleđena i naučena uverenja, stavovi, navike, rituali. I onda kada sebe doživljavamo kao u potpunosti ”self made” ljude, potpuno različite od svojih porodica porekla, valja imati na umu da nismo takvi bez razloga. Takvi smo jer smo, gledajući svoju porodicu, shvatili šta ne želimo da budemo.

Mreža porodičnih odnosa je u stalnom stanju promene.

Ona, kao i svaki sistem, teži stabilnosti, opire se, ali je razni uticaji, što spoljni što unutrašni potresaju, a sa promenama u bilo kom delu dolazi do promena u celini. Promene mogu biti prouzrokovane velikim događajima u životu kao što su selidbe ili gubitak jednog od članova, kada svi moraju da se adaptiraju na novonastale okolnosti, ili prirodnim tranzicionim periodima, kao što je tendencija tinejdžera da se osamostali, kada je važno da se ostali članovi prilagode promenama u jednom članu.

Pored emocionalne, mreža porodičnih odnosa ima i zaštitnu ulogu za svoje članove i ona određuje granice porodičnog sistema prema spolja. U nju mogu ulaziti novi ljudi/događaji/uverenja/vrednosti ili će od nje kao lopte odbiti. U tom smislu može da bude elastična ili propustljiva.

Mreža koja promene prihvata i pri tom zadržava ulogu sigurne baze za svoje članove, funkcionalan je sistem. Rigidna mreža, koja ne prihvata promene i ne adaptira se, ostaje zaglavljena i zakočena, i za svoje članove postaje više zatvor nego dom.

Porodica je nekome simbol mreže koju koriste vatrogasci, koja omogućava bezbedan izlaz iz opasne situacije (sigurna baza), a nekome paukova mreža u kojoj se oseća uhvaćenim kao mali bespomoćni insekt, i kao takav razvija neko od brojnih problematičnih ponašanja i stanja (depresija, agresivnost, poremećaj ishrane, problemi u ponašanju kod adolescenata, zloupotreba psihoaktivnih supstanci).

Dakle, nije samo pojedinac odgovoran za razvoj problema. Problem je veoma često tek refleksija različitih uticaja sa kojima je pojedinac suočen, a sa kojima nema kapaciteta da izađe na kraj.

Put od paukove do vatrogasne mreže nije jednostavan ali nije nemoguć, a sistemska porodična terapija se, specijalizovanim tehnikama, upravo tim mogućnostima promene bavi.

I na kraju, važno je naglasiti da porodica ne mora da bude isključivo tradicionalna, kao u gore navedenom primeru, već može biti potpuno raznolika: jednoroditeljska, višegeneracijska, partnerska (bez dece), LGBT porodica i sl. Kakva god da je po strukturi, ona za svoje članove predstavlja okvir u kome se oni kroz stalnu interakciju ostvaruju ili ne svoje potencijale.

Iva Branković, porodična savetnica