Category: Problemi u porodici
Kako do bolje komunikacije u partnerskom odnosu?
Postići bolju komunikaciju u partnerskoj relaciji nije lako, ali nije ni preterano teško, samo traži malo truda. Za početak je korisno setiti se drugih odnosa koje gradimo i negujemo, a koji su takođe veoma važni, kao što su odnosi sa prijateljima.
Kada gradimo prijateljstvo, trudimo se da što više upoznamo drugu osobu, da procenimo njene potrebe i mogućnosti, da prepoznamo oblasti zajedničkih interesovanja, da osmislimo način na koji ćemo zajedno da provodimo vreme. Ono što iz početka prijateljstva možemo da naučimo je da je trezvenost korisna i na početku ljubavne priče i da se podsetimo da kada strast prestane da bude tako moćna da zamgljuje um, u novom partneru pre svega pokušamo da nađemo potencijal za jako dobrog prijatelja. Poznajem ljude koji sa neodobravanjem slušaju ovu priču o partneru prijatelju, zato što im se čini da to ’’oduzima magiju ljubavne priče’’. Ono što oni propuštaju je magija zajedništva koja proističe iz pravog partnerstva, a ona se po kvalitetu jednostavno ne može porediti sa kratkoročnim čarima strasti.
Nakon što prijateljstvo nastane, ono se mora negovati. Tu dolazi do najveće razlike u ponašanju ljudi koji su prijatelji i onih koji su u vezi ili braku. Dok za prijatelje nastavljamo da imamo puno razumevanja, poštujemo njihove potrebe i što je najvažnije, obraćamo im se sa puno uvažavanja i ljubaznosti, u partnerskom odnosu, koji je dostigao stabilnu fazu dolazi do sasvim druge vrste ponašanja. Zajedništvo se podrazumeva (opasno), unutrašnji život drugog se zapostavlja (rizično), granice se gube (ne postojimo više ti i ja, već mi, što uglavnom u suštini znači samo ja – veoma opasno), a ljubaznost nestaje i zamenjuje je kritikovanje i etiketiranje (toksično).
Zamislimo samo kako reagujemo kada očekujemo prijatelja koji kasni, a kako kada očekujemo partnera. U oba slučaja smo ljuti i možemo da budemo čak i jako jako ljuti, ali će i ljutnja i način reagovanja vrlo često biti potpuno različiti u intenzitetu. Prijatelj će u najgorem slučaju dobiti ’’Ne dopada mi se kada kasniš, nemoj to više da radiš’’, dok će partner vrlo verovatno dobiti: ’’Znaš koliko mrzim da čekam, tebi uopšte nije stalo do mene, ti si tako sebičan!’’. Pritom, i o prijatelju možemo misliti da je pomalo sebičan, ali to nas jednostavno ne dotiče na način na koji nas dotiče kada je u pitanju partner. Zašto? Zato što u partnerstvu za razliku od prijateljstva razvijamo gomilu pogrešnih uverenja od kojih su mnoga vidljiva i u ovoj maloj sekvenci: da će nas partner savršeno poznavati i pritom uvek odgovoriti na sve naše potrebe, da sve što on/ona radi ima neke veze sa nama, da mora da bude savršen, jer predstavlja NAS… Sa prijateljima su granice jasne, a takve granice treba postavljati i u partnerskom odnosu, jer samo dve osobe sa jasnim granicama mogu da uspostave kvalitetnu vezu i da ostvare konstruktivnu komunikaciju.
Generalno, iako sasvim nepravedno, prijatelji dobijaju potpuno drugačiji (mnogo bolji!) tretman nego partneri. Kada učine nešto lepo za nas, kažemo im hvala; kada se ne slažemo trudimo se svoje mišljenje izrazimo na način koji ih neće povrediti ili uvrediti. Sa prijateljima razgovaramo ljubazno, interesujemo se za njihov život i generalno ulažemo napor da se u našem prisustvu osećaju prijatno i prihvaćeno. Zašto to zaboravljamo da činimo sa ljudima sa kojima delimo najdublju intimu, životni prostor, prošlost i vrlo verovatno i budućnost?
U našoj kulturi postoji predrasuda da su pristojni i ljubazni ljudi hladni i da je odlika naše ’’topline’’ da smo bučni i pomalo nepristojni. Pored toga, nivo bliskosti se često određuje obrnuto proporcionalno nivou pristojnosti, po principu, ’’šta ima da ti kažem hvala, kad smo naši’’. Ima u tom našem obrascu šarma, ali nema baš puno koristi, jer partnerski odnos je jako osetljiva stvar i prosto vapi za malim gestovima uvažavanja i zahvalnosti. Dakle, iako nam pristojnost i ljubaznost u bliskim odnosima možda nisu ’’urođene’’, one nisu ni tako teške za uvežbavanje, a mogu da učine čuda za vezu/brak. Ako ne verujete, probajte. Možda će u početku biti malo podignutih obrva i zbunjenih pogleda, ali bez brige, čovek se na bolje jako lako navikne.
Iva Branković, porodični psihoterapetut
Fizičko kažnjavanje vs. Pozitivno roditeljstvo
Vaspitanje dece po principu “batina je iz raja izašla“i dalje je veoma prisutno u repertoaru disciplinskih postupaka koje roditelji primenjuju u podizanju svoje dece. Razlog za to je delimično u tradicionalnim vrednostima koje su pažljivo negovane u našoj sredini a koje sugerišu da bez primene sile nema adekvatnog vaspitanja. Ipak, mnogo češći razlog je osećanje nemoći i bespomoćnosti roditelja kada se nađu u situaciji koja im deluje da nema drugog izlaza do primene fizičke kazne. Nakon toga, najčešće sledi izrazito osećanje krivice i doživljaj roditeljske nekompetencije.Ono što je važno imati na umu je da se gotovo svaki roditelj bar jednom suočio sa situacijom u kojoj je reagovao plahovito kroz primenu fizičke kazne. To je kao što napominjem češće za uzrok imalo osećaj nemoći nego praktikovanje fizičkog kažnjavanja kao legitimnog vida disciplinovanja.
Razvod njegov i njen*
* Naslov ovog teksta pozajmljen je od autorke Beti Karter, koja je u svom članku istog naziva, objavljenom u knjizi Nevidljiva mreža, opisala rodne razlike u doživljaju prekida partnerske veze.
Statistike pokazuju da žene mnogo češće pokreću brakorazvodnu parnicu nego muškarci. Odgovor na pitanje zašto je to tako leži u činjenici da su žene odgajane da brinu o kvalitetu emotivne veze i da kao jedan od osnovnih prioriteta u životu upravo postavljaju kvalitet partnerskog odnosa.
Partnerski i porodični trouglovi
Kada se u istoj rečenici iskoriste reči trougao, par i porodica obično pomislimo na stari, dobro poznati trougao ”bračni par-ljubavnik/ljubavnica”. Ipak utrougljavanje u porodičnom sistemu ima mnogo više pojavnih oblika nego što je izvanbračni ljubavni odnos, i kao takvo ima svoje uzroke i funkciju.
Utrougljavanje je, najjednostavnije rečeno, neadekvatno uključivanje trećeg objekta u partnerski odnos između dve osobe, a dešava se da bi se zamaskirali problemi u tom odnosu. Ljudi, skloni zataškavanju, veoma često, umesto da se bave teškoćama, radije, sasvim nesvesno, uključe nekog ili nešto treće i onda se iza toga sakriju.
Kako preživeti adolescenta?
Sistemski pristup kaže da promena u jednom delu obavezno izaziva promenu u čitavom sistemu. Zato je, s obzirom na to da jedan član proživljava burnu promenu iz deteta u mladu odraslu osobu, potpuno opravdana tvrdnja da se porodica sa adolescentom nalazi se u najburnijoj fazi svog životnog ciklusa.
Najmlađi članovi porodice u fazi adolescencije prolaze kroz veoma značajan razvojni proces, praćen brojnim psihofizičkim promenama, a odnos roditelja prema tim promenama jedan je od ključnih faktora uspešnosti čitavog procesa. Porodica je dakle pred velikim izazovom, a na roditeljima je velika odgovornost.
Zato dragi roditelji, evo nekoliko informacija o vašem tinejdžeru, koje ste možda i sami znali, ali ste u buri dešavanja i osećanja, malo na njih zaboravili.
