Depresija predstavlja stanje u kome dominira kontinuirano preplavljujuće osećanje besperspektivnosti i besmisla. Ovaj termin se često koristi za opisivanje lošeg raspoloženja ili tuge, ali to je pogrešno jer se depresija od lošeg raspoloženja ili tuge veoma razlikuje.

Za razliku od osobe koja je iz nekog razloga tužna, ili loše raspoložena depresivna osoba ne vidi izlaz iz stanja u kome se nalazi, ne nalazi u sebi snage da situaciju/stanje prevaziđe, i ne uspeva da sagleda moguću podršku u svetu koji je okružuje.

Simptomi depresije su bezvoljnost, nezainteresovanost, osećanje bezvrednosti i beskorisnosti, lako zamaranje, gubitak apetita, gubitak interesovanja za seks, i problemi sa snom.

Bezvoljnost i nezainteresovanost ogledaju se u izbegavanju društvenih aktivnosti, nesposobnost koncentrisanja na ono što neko govori ili na bilo koji sadržaj koji zahteva kontinuiranu pažnju. Poodmakla depresija manifestiuje se zanemarivanjem higijenskih navika i totalnom pasivnošću.

Depresivne osobe pate od osećanja nesposobnosti i neadekvatnosti, one zanemaruju takozvane ”žive” i motivacione aspekte sebe,  imaju tendenciju samoobezvređivanja i osećanja krivice. Ta negacija volje za životom kod depresivnih osoba često se manifestuje suicidalnim idejama, pa i samim činom samoubistva.

Odnos prema zadovoljavanju elementarnih potreba je izmenjen, apetit je slab a san isprekidan, sa teškoćama u uspavljivanju ili ustajanju iz kreveta. Seksualna želja je ugašena, nema potrebe za fizičkim kontaktom ni za samozadovoljavanjem.

Depresija može biti situaciona, onda kada joj prethodi neki značajan stresogeni događaj, ili endogena, kada ne može da se utvrdi veza između nekog događaja i pojave depresivnih simptoma. Uzroci depresije se, dakle nalaze u kombinaciji naslednih i stresogenih faktora, što znači da osoba najverovatnije neće razviti simptome samo zato što ima predispoziciju, niti će događaji kao što su gubitak voljene osobe ili posla, preseljenje, ili ozbiljna telesna bolest, kao stresogeni događaji, kod svakoga izazvati depresiju. Pored izloženosti ovim faktorima, u riziku od razvijanja depresije su i osobe koje su po prirodi svog karaktera sklone mračnim mislima, pesimizmu i apatiji.

Lečenje ili psihoterapijski tretman depresije je dugotrajno, a vrsta lečenja zavisi od pojavnog oblika tj intenziteta depresivnih simptoma. Kada je u pitanju endogena depresija, sa fizičkim manifestacijama (nagli gubitak težine, iscrpljenost i sl) i suicidalnim idejama, lečenje podrazumeva psihijatrijski tretman tj upotrebu antidepresiva. Treba imati u vidu da sama upotreba medikamenata neće ukloniti sve teškoće koje stvara depresija i zato je važno da bude kombinovana sa psihoterapijom. Kada je u pitanju lakši oblik reakcione depresije, tj depresije izazvane nekim teškim životnim događajem, samo psihološko savetovanje može da postigne veoma dobre rezultate.

Cilj psihoterapijskog procesa u tretmanu depresije podrazumeva aktiviranje ”živih” aspekata ličnosti, oslobađanje od ili smanjenje osećanja krivice i samoobezvređivanja i pronalaženje motivacije za vraćanje svakodnevnim aktivnostima.

U tretmanu depresije veoma važnu ulogu ima i najuže okruženje jer odnos koji najbliže osobe imaju prema osobi koja je depresivna predstavlja olakšavajući ili otežavajući faktor za održanje simptoma.

Iva Branković porodična savetnica