Kako preživeti adolescenta?
Sistemski pristup kaže da promena u jednom delu obavezno izaziva promenu u čitavom sistemu. Zato je, s obzirom na to da jedan član proživljava burnu promenu iz deteta u mladu odraslu osobu, potpuno opravdana tvrdnja da se porodica sa adolescentom nalazi se u najburnijoj fazi svog životnog ciklusa.
Najmlađi članovi porodice u fazi adolescencije prolaze kroz veoma značajan razvojni proces, praćen brojnim psihofizičkim promenama, a odnos roditelja prema tim promenama jedan je od ključnih faktora uspešnosti čitavog procesa. Porodica je dakle pred velikim izazovom, a na roditeljima je velika odgovornost.
Zato dragi roditelji, evo nekoliko informacija o vašem tinejdžeru, koje ste možda i sami znali, ali ste u buri dešavanja i osećanja, malo na njih zaboravili.
”Totalno drukčiji od drugih”… Adolescencija je period koji ne odlikuje strpljenje i stoga, u svojoj potrebi za instant identifikacijom tj određivanju onog što autentično jesu, vaši adolescenti se pre svega određuju na osnovu onog što nisu. Prva tačka za poređenje ste naravno i na žalost vi, njihovi roditelji. Dakle, biti potpuno drugačiji od roditelja, kontrirati, negirati, izbegavati sugestije i savete, osnovni su principi kojima su u svojoj borbi za nezavisnost tinejdžeri vođeni.
Za vas je zato važno da se ne osetite ugroženim kada vaše dete odjednom počne da odgovara na nešto agresivniji način, kada odbija porodične rituale ili osporava neke osnovne porodične vrednosti i uverenja. Pustite adolescenta da kontrira i uvažite njegovo/njeno mišljenje. On/a najčešće samo testira sopstvene stavove na vama, a kontriranje nije izraz najdubljeg neslaganja kako vam često deluje, već samo nevešto izneta poruka ”ja imam mišljenje, poštuj to!”.
Ja i moja ekipa… Drugi korak u identifikaciji jeste prihvatanje od strane određene izabrane grupe. Osećanje pripadnosti, nad kojim je porodica navikla da ima monopol, adolescentu sada u mnogo većoj meri uliva vršnjačka grupa, čijim normama i pravilima ponašanja se rado povinuje. Što je grupa specifičnija i drugačija od svih ostalih, više će samopouzdanja ulivati svojim mladim članovima. Oni se jedni drugima dive, pružaju podršku ali se i odmeravaju i takmiče, i sve je to veoma značajno za njihov razvoj.
Za roditelje, koji žele da održe dobar odnos sa svojim adolescentom, važno je da prihvate zlatno pravilo kada su u pitanju vršnjačke grupe: ”nemojte kritikovati drugare i drugarice svog deteta, jer će on/a to doživeti kao direktan atak na sebe”. To naravno ne znači da nećete registrovati i komentarisati ponašanja koja smatrate neadekvatnim ili opasnim, ali ako su u pitanju benigne stvari kao što je stil oblačenja, frizura, pirsinzi ili tetovaže, bolje se uzdržite od komentara.
Sam u svom svetu… Adolescentima je jako važno da imaju prostor u kome mogu da se osame i slušajući muziku, ili obavljajući neke druge individualne aktivnosti kontempliraju o životu, smislu, i sebi u svetu. Njih prosto proganjaju misli o budućnosti, svetu odraslih i njihovoj misliji na ovoj zemlji.
Roditeljima je u taj njihov čarobni svet ulaz uglavnom zabranjen, i oni ne bi trebalo da pokušavaju da bez poziva uđu.
Uvažite potrebu za privatnošću svog deteta, imajte razumevanja za to da je njemu/njoj zanimljivije da satima ostane sam/a u sobi nego da ide na izlet sa vama i mlađom sestrom. Odolite iskušenju da saznate šta se dešava i ne čačkajte po sveskama, crtežima ili diskovima. Imajte poverenja u svoje dete, i napravite kontakt onda kada ste pozvani, ne pre.
Sam protiv svih… Adolescenti ponekad veoma burno osvajaju pravo na samostalno odlučivanje i upravljanje sopstvenim vremenom. To se često ogleda kroz kašnjenja iz večernjih izlazaka i namerno kršenje nekih drugih porodičnih pravila.
Ovakva ponašanja su iritirajuća i roditelji na njih burno reaguju, ulazeći na taj način u začarani krug konflikata i nerazumevanja. Ono što ne vide je da kršenje pravila zapravo predstavlja test koji mlada osoba postavlja pred porodični sistem, iskušavajući na taj način njegovu fleksibilnost i sposobnost da se adaptira na promenu.
Zato je, pre nego što burno odreagujete i izreknete kaznu, veoma važno da oslušnete šta je to protiv čega ili za šta se vaš adolescent bori, i da se zapitate da li su pravila koja su napravljena za dečaka ili devojčicu od 10 godina podjednako primenjiva za mladića/devojku od 17?
Revidirajte pravila zajedno sa vašim detetom a onda očekujte da ih poštuje. To što se menjate i dozvoljavate promenu ne znači da gubite autoritet, već da se zdravo prilagođavate i samim tim povećavate verovatnoću da autoritet zadržite.
”Sasvim sam, prokleto sam…” Iako su i sami prošli kroz period odrastanja, roditelji adolescenata kao da se sećaju ili samo lepih ili samo opasnih stvari. Kao da je adolescencija samo period bezbrižnosti, slobode i zabave s jedne, i rizični period u kome je jedino značajno izbeći opasne kandže droge i alkohola, s druge strane.
Osećanje neizvesnosti i nesigurnosti u sopstveni identitet se izgleda jako brzo zaboravi; ili borba za društveni status u okruženju koje visoko vrednuje neke kvalitete koje prosto nemamo, kao što su novac ili izuzetna fizička lepota. Zar ste zaista zaboravili tegobe razmatranja i shvatanja društvenih konstrukata kao što su religija i politika? A zatim i teškoće otkrivanja i razvijanja seksualnosti i muke uspostavljanja partnerskih odnosa?
Dugačka je lista dilema i nedoumica sa kojima se adolescenti suočavaju i koje predstavljaju prepreke na njihovom putu.
S druge strane, s obzirom na to da oni pre svega žele da budu odrasli, i da za to dobiju potvrdu okoline, nalaze se u poziciji iz koje je veoma teško tražiti pomoć i podršku. Zar je onda iznenađujuće što se češće nego što je uobičajeno osećaju krajnje usamljeno i neshvaćeno? I zar je onda čudno što ponekad izgledaju kao da nose ceo svet na svojim ramenima, i na vaše pitanje šta nije u redu odgovaraju odsečno – ”ništa”, i odlaze u svoju sobu?
Zato dragi roditelji, budite hrabri i imajte razumevanja. Znam, i pred vama su zbunjujući zahtevi – budite konzistentni ali fleksibilni, budite prisutni ali se ne mešajte, budite nežni ali nenametljivi, i još hiljadu slličnih. Naravno da vam sve to ponekad deluje preteško. Ali kada se osetite potpuno bespomoćno setite se najvažnijeg saveta – imajte poverenja.
Ta mlada osoba koju više ne razumete, nije tamo neki stranac. To je dete koje ste odgajali najbolje što ste umeli, i u koje ste pokušali da ulijete sve najbolje što znate. Sve to on/a nosi, samo sada mora sam/a da preispita i proveri. A ako na tom putu bude imao/la vas za pratioca i saradnika punog ljubavi i poverenja, provera će teći glatko i bez trzavica. Veoma uskoro vi ćete ispred sebe imati potpuno odraslu mladu osobu na koju ćete biti ponosni.
Iva Branković, porodična savetnica
Postovani
Moj sin ima 20god,oslabeo je dosta,prestao da radi da bi se navodno oporavio fizicki.Imao je napade panike i sada je pod antidepresivima.Saslusam svaki njegov problem,ocu nikad nista rekao nije,otac nikakav autoritet.Promenljivog je raspolozenja,impulsivan,poljuljanog samopouzdanja.Jednog trenutka se sve lepo dogovorimo u vezi sto brzeg njrgovog oporavka,sutra je sve zaboravljeno.Fakultet nije upisao,ima curu sa kojom raskida svaki drugi dan,paseci se da on ne bude povredjen.Kaze da je ravnodusan prema sebi,svim,cesto…do nje mu je stalo,ali cesto misli da je sumnjivog morala.Sav je sumnjicav,opterecennjenom prosloscu.Plakao je kada j hteo da raskine,ne rekavsi joj zbog cega place…imam problem sa tiroidnom,nemam zivaca,ali za njega sam ucek “online” predjem preko svega,moj sin bukvalno meni izrecituje sve,cak i ne znam koliko je u redu reci majci o odnosu sa curom i njenom nevinoscu…u redu je,objasnim ja ono sto umem,znam,medjutim on detaljise…stalno sam pod stresom,ne spavam,boli me kada ga vidim tako slabog,plasi me ta njegova poljujanost i ravnodusnost…ne mogu dete svoje da prepoznam.Umorna sam od svega,a ja sam ta koja ume i moram,njega nem ko da saslusa i razume….iskreno…bojim se,sve sam pokusala,razgovori,saveti,doktori,ohrabrujrm,podrzavam,volim…nista…Molim vas recite mi sta da radim i da li je u redu da decak majci iznosi nekr stvari koje ga muce u vezi sexuualnog odnosa? Nisam pametna vise.Hvala unored!!!!
Postovani, imamo u porodici gotovo identican slucaj samo sto je nas sin stariji, ima 23, 5 godine. Fakultet je napustio posle tri godine u kojima nije dao ni jednu godinu, raskinuo je ljubavnu vezu sto je veoma teško podneo. Mislimo da on nju jos uvek voli i da se nada pomirenju cak i posle dve godine pauze. Vreme provodi spavajuci do kasnih popodnevnih sati, nocu izlazi ili do kasno gleda filmove a jedini pozitivan aspekt je sto satima svira gitaru u svojoj sobi, to shvatamo kao izduvni ventil za emocionalnu povredjenost. Angazovali smo i psihijatra koji mu je dao dijagnozu depresija i prepisao antidepresive. Nije se bunio odlasku kod lekara ali se nista nije promenilo u njegovom ponasanju. Kako mu pomoci?
Poštovani,
moj sin ima 22 godine, a i dalje su zastupljeni svi problemi koje ste lepo opisali u ovom tekstu.. Sin je započeo studije na Geografskom fakultetu u Beogradu. Posle prve godine je shvatio da ga to ne interesuje, i upisao menadžment u Beogradskoj poslovnoj školi. Desilo se, da nije umeo da se adaptira na život u Beogradu,a pogodio ga je i prekid velike, prve ljubavi. Sada je kući. Ja jedvah uspevam da ga primolim da nastavl sa ispitima. Treća je godina, ali smatra da je uzaludno imati diplomu, i da posla nema. A ovde nema ni društvo, i onako nema gde da se izađe, vreme provodi na internetu i spavajući. Ja sam očajna, ne znam kako da se ophodim sa njim. Samo mislim na njegovu budućnost i kako da mu pomognem da nađe pravi put. Obuzimaju me negativne misli i upadam u depresiju. Suprug ima zdravstvenih problema, i nema snagu da se “bori” sa njim. Zamoliću Vas za odgovor. Šta i kako da radim? Unapred se zahvaljujem.