Kada se u istoj rečenici iskoriste reči trougao, par i porodica obično pomislimo na stari, dobro poznati trougao ”bračni par-ljubavnik/ljubavnica”. Ipak utrougljavanje u porodičnom sistemu ima mnogo više pojavnih oblika nego što je izvanbračni ljubavni odnos, i kao takvo ima svoje uzroke i funkciju.

Utrougljavanje je, najjednostavnije rečeno, neadekvatno uključivanje trećeg objekta u partnerski odnos između dve osobe, a dešava se da bi se zamaskirali problemi u tom odnosu.  Ljudi, skloni zataškavanju, veoma često, umesto da se bave teškoćama, radije, sasvim nesvesno, uključe nekog ili nešto treće i onda se iza toga sakriju.

Najpoznatiji primer utrougljavanja jeste postojanje ljubavnika/ljubavnice, ali prevara se nikad ne dešava sama od sebe, i uvek je prouzrokovana, ako ničim drugim, onda nedostatkom komunikacije između partnera. Ipak, kada se tzv prevara otkrije, partneri se mnogo radije bave samim činom, kinjenjem i objašnjavanjem, nego uzrokom, koji je do traženja emotivnog odnosa van braka doveo.

Drugi čest primer utrougljavanja je partneri + posao. U takvim trouglovima fokus se, sa teškoća u partnerskom odnosu, pomera tako što jedan od partnera provodi previše sati  na poslu, drugi se oseća zapostavljenim, i negoduje, onda onaj prvi još duže ostaje na poslu i začarani krug skrivanja pravog problema se nastavlja.

Treći, najčešči oblik, podrazumeva uključivanje deteta u trougao. Ta vrsta utrougljavanja je posebno uobičajena u porodicama nakon razvoda, ali se veoma često javlja i kod porodica u kojima su roditelji i dalje zajedno. Partneri tada svoja neslaganja projektuju u odnos prema detetu, pa se sukobljavaju oko svake odluke koja u odgajanju deteta treba da se donese, ili su udruženi samo onda kada treba da se suprotstave ponašanjima deteta. Ovi tipovi utrougljavanja teško se detektuju, jer je porodica uglavnom fokusirana na dete kao izvor problema, a ne na partnerski odnos koji je zapravo u krizi.

Prava kriza u ovim parovima nastaje onda kada dete napusti dom, i kada partneri ostanu suočeni jedno s drugim bez treće strane koja im je služila kao štit. Tada se pokazuje funkcija trougla, a to je očuvanje porodičnog sistema pogrešnim sredstvima.

Koja je razlika između trougla i zdravog odnosa između tri strane? Za raziku od funkcionalnih porodica, koji imaju odnose sa drugima, koji ne utiču negativno na njihovo funkcionisanje, utrougljeni odnosi su uglavnom napeti i frustrirajući. Konflikti se ponavljaju uvek na sličan način i bez razrešenja a uzrok konflikta je svaki put ”to nešto treće”.

Iako porodice koje dolaze na terapiju često kažu  ”sve bi bilo u redu kad ne bi bilo tog problema (sa detetom, poslom ili ljubavnicom)”, one zapravo bez ovih ”štaka” ne znaju kako da funkcionišu.

Utrougljavanje najmlađih članova porodice je posebno opasno jer, iako deluje kao da se partneri/roditelji najviše muče jer stalno moraju da rešavaju probleme oko deteta, najveći teret upravo nosi samo dete. Deca osećaju da imaju funkciju održanja i očuvanja porodice i veoma često razvijaju problematična ponašanja kako bi se roditelji što duže njima bavili i tako ostali ujedinjeni. Čak i deca koja odluče da napuste trougao sa sobom ponesu i osećanje krivice jer nisu imali snage da nastave da učestvuju u porodičnoj ”igri”, i ta krivica kasnije boji njihove partnerske i porodične odnose. Osoba, koja je u svojoj porodici porekla bila utrougljena sa roditeljima, i u svojoj porodici će pokušati da napravi sličan nezdravi obrazac izbegavanja teškoća i ponoviće trougao, bilo sa sopstvenim detetom, poslom, ili ljubavnom aferom.

Postoje i drugi vidovi utrougljavanja kao što je međugeneracijsko, kada jedan od partnera neguje suviše blizak odnos sa jednim od roditelja, ili intergeneracijsko kada se u trougao uvlače brat ili sestra jednog od partnera.

U svakom slučaju, preterano prisustvo trećeg, siguran je znak da u dijadi nešto ne funkcioniše.

Što se ranije ovakav obrazac otkrije veće su šanse da se porodični sistem uravnoteži i ponovo postane podsticajno okruženje za svoje članove, koje podrazumeva jasno postavljene granice i uloge između roditelja i dece, partnerske dijade i njihovih roditelja, porodice i posla, prijatelja i svih ostalih spoljnih sistema.

Članovi porodice često ne mogu sami da prepoznaju disfunkcionalni obrazac u kome su se našli, i zbog toga u otkrivanju i prevazilaženju neadekvatnog modela veliku ulogu ima porodično savetovanje. U procesu savetovanja, kroz istraživanje ponavljajućih sekvenci, scena u svakodnevnom porodičnom životu, trouglovi se sami otkrivaju članovima, koji prepoznavši ih, zajedno pronalaze načine za drugačije, adekvatnije suočavanje sa teškoćama.

Iva Branković, porodična savetnica