Perfekcionizam nema ono značenje koje mu se često pridaje u društvu a to je da osoba stvari radi savršeno i da je zbog toga i kao ličnost savršena. Perfekcionističke sklonosti predstavljaju otežavajući faktor u nizu aktivnosti u kojima želimo da postignemo uspeh. Stav koji stoji iza perfekcionizma podrazumeva sledeće: „Ja moram važne stvari u životu da radim savršeno i da u njima budem uspešan/na i na taj način dokažem sebi koliko vredim kao osoba“. Perfekcionizam često podrazumeva i sklonost ka upoređivanju sa drugima i zahtev da budemo bolji od njih i da ih nadmašimo u stvarima koje radimo. Ova sklonost predstavlja sastavni deo vrednosnog sistema koji je propagiran u savremenoj kulturi a koji se svodi na takmičarske sklonosti i samodokazivanje kroz nizanje uspeha.

Perfekcionizam leži u osnovi mnogih emocionalnih problema i stoga je veoma važno kod sebe prepoznati ovu sklonost i zameniti je realnijom slikom sebe kao pogrešivog bića koje nije savršeno.

Ljudi sa izraženim perfekcionističkim sklonostima skloni su odlaganju obaveza i aktivnosti u kojima bi želeli da se ostvare upravo iz straha da će počiniti grešku. Zahtev da stvari radimo savršeno rezultira strahom od potencijalne greške  a greška se doživljava nešto katastrofično i ugrožavajuće po samopoštovanje. Iz tog razloga perfekcionizam osobu čini inertnom, povučenom i izbegavajućom. U osnovi ovog povlačenja je stav „bolje da ne pokušavam nego da pokušam i doživim užas neuspeha“.

Dakle, perfekcionisti su vrlo često upravo ljudi previše inertni da bilo šta urade, ljudi koji tapkaju u mestu i ne pomeraju se sa mrtve tačke. Perfekcionizam ne vodi samo odlaganju aktivnosti kojima bi voleli da se bavimo već i odlaganju samog života iz straha da stvari neće ići onako savršeno kako smo zacrtali.

Oni koji pak reše da se uhvate u koštac sa životom a pri tom ne odustanu od svog perfekcionizma skloni su da se užasavaju nad svakom greškom koju počine. Pri svakom zadatku koga se late, potrebno je previše vremena da se njime bave kako bi prevenirali svaku moguću grešku. Pred ispit, važan sastanak, dostavljanje nekog važnog izveštaja, strepe i razbijaju glavu nad mogućnošću da su nešto zabrljali. Kada dožive uspeh, misle da je to moglo još bolje.

Pefekcionizam ili vas čini sklonim da sve izbegavate ili večito nezadovoljnim čak i kada doživite uspeh.

Perfekcionizam je česta pojava i u partnerskim odnosima. Uverenje da moramo biti savršeni stvara strah od potencijalnog neuspeha na ljubavnom sastanku ili čak odustajanju od ideje da se na sastanak uopšte ode.

Perfekcionizam u svim sferama, bilo da je poslovna ili ljubavna, podrazumeva strah od preuzimanja rizika i pravljenja greške. Insistiranjem da postignete savršeno rešenje (da imate savršenog partnera ili da savršeno radite svoj posao), ostavljate sebi veoma uzak izbor: da grešite ( a sigurno ćete grešiti jer ste pogrešivo ljudsko biće) i zbog toga očajavate i kinjite sebe ili da odbijate da uradite nešto iz straha da ne pogrešite i zbog toga mrzite sebe. Perfekcionizam vas osuđuje ne samo na neuspeh nego i na strah od neuspeha-što ima mnogo štetnije dejstvo od neuspeha samog.

Perfekcionističke sklonosti koje su sažete u ideji „Ja moram da uspem i ne smem da omanem, moram ovo da uradim bez greške…“ kao posledicu imaju izražen strah od neuspeha. U kojoj meri ne vredi razmišljati na ovaj način najbolje se da opisati kroz problem koji je vrlo uobičajen kod ljudi koji zahtevaju od sebe savršenu performansu u seksualnoj sferi i koji kao posledicu toga imaju seksualne disfunkcije kao što su impotencija i frigidnost. Neuspeh u seksu može biti posledica niza faktora kao što su umor, bolest, zabrinutost zbog neke druge stvari, strah od trudnoće…Ukoliko osoba sebi nakon doživljenog neuspeha kaže „Morao sam imati više uspeha, strašno je kakav sam šonja ispao, verovatno ću stalno doživljavati neuspeh…toliko sam nesposoban da nema šanse da uspem“ uvodi sebe u strah od neuspeha koji ga u budućim odnosima parališe i vodi daljim neuspesima.

Dakle, ukoliko seksu prilazimo sa idejom da moramo demonstrirati savršenu performansu i da je zastrašujuće da omanemo, impotencija i frigidnost nam često ne ginu! Razmišljajući na ovaj način, naša pažnja u seksualnom odnosu usmerena je na strah od nesposobnosti a ne na seksualno uzbuđenje. Nije ni čudo da ne možemo da se uzbudimo sa svom pažnjom usmerenom na ideju „Da li ću uspeti ovog puta? Šta ako ne uspem? To bi bilo strašno!“ Ovakvo razmišljanje čini vas prestravljenim na samu pomisao o seksu i teško da će vas učiniti opuštenim, erotičnim i spremnim da se opustite i uživate.

Dakle, možete se pokazati impotentnim i neuspešnim u bilo kojoj sferi funkcionisanja dokle god od sebe zahtevate uspešnost. Usmereni na ideju da nešto morate raditi savršeno vi ste više orijentisani na sebe i sopstvenu neadekvatnost ukoliko nešto ne radite onako kako ste zacrtali nego na aktivnost koju radite ili problem koji rešavate. Dokle god vam je pažnja usmerena na vas same a ne na problem, nije ni čudno da doživljavate neuspeh!

Perfekcionizam predstavlja svojevrstan paradoks koji podrazumeva da što vi više zahtevate od sebe da stvari morate raditi savršeno uvodite sebe u stanje straha od neuspeha koji smanjuje vaše šanse za postizanje uspeha. Umesto toga, za vas je daleko bolje da prihvatite mogućnost da ćete pogrešiti i da greške nisu ništa zastrašujuće niti da su dokaz vaše vrednosti.

Dakle, jedini način da se iskobeljate iz ovog začaranog perfekcionističkog kruga jeste da stavite naglasak na ono što radite a ne na to da sve stvari morate uraditi savršeno dobro. Pored toga, važno je da težite ka zadovoljstvu i uživanju a ne ka postignuću.

Što se tiče onog perfekcionističkog zahteva koji se odnosi na nadmašivanje drugih u različitim aktivnostima, ni to vam se ne isplati mnogo. Ova vrsta „uzdizanja ega“ traje koliko i vaša uspešnost u onome što radite i zahteva od vas savršen učinak i apsolutnu superiornost nad drugima. S obzirom da ovako nešto nije moguće, osuđeni ste na klackalicu u kojoj se čas osećate superiorno (kada imate uspeha) ili inferiorno (kada ga nemate). Umesto da od sebe tražite da dostignete opšti maksimum, korisnije je da se trudite da dostignete svoj maksimum.

Ono što vam preostaje, jeste da prihvatite da su ljudi pogrešiva bića i da su greške svojstvene ljudskoj prirodi. Odustanite od ideje da budete super biće jer ćete na taj način sebe paralisati u realizaciji stvari do kojih vam je stalo.

Albert Elis, osnivač Racionalno Emocionalno Bihejvioralne terapije rekao je da ljudi pate od neizlečive sklonosti da prave greške. To je naprosto naša priroda i za nas je korisnije da je prihvatimo nego da zahtevamo od sebe da budemo izuzetak ljudske vrste.

Mia Popić, REBT savetnica

Literatura: Vodič u razuman život, dr Albert Elis