Predstava idealnog muškarca stvara se u odnosu na dominantnu društvenu ulogu koju ima u tom trenutku, uz značajan uticaj dominantnog diskursa koji u tom društvu vlada.

Šta to konkretno znači? Muškarci i žene su kroz istoriju imali veoma različite društvene uloge, ali kako su se one iznivelisale, kroz razvoj tehnologije koja je mušku snagu učinila nepotrebnom, i prevladavanje diskursa jednakosti polova koji je ženi omogućio da dobije sva prava koja ima i suprotni pol, nema više potrebe za snažnim rodnim stereotipima koje smo do nedavno negovali.

Snažan mačo muškarac, provajder hrane i bezbednosti za porodicu, prosto nije više potreban, bar ne u onoj meri kojoj je bio nekada. Samim ti izazvani su i neki stereotipi koji su takvog muškarca krasili kao što je grubost, dlakavost ili neredovno održavanje higijene. Muškarac više nema u ruci toljagu, ni mašinu za proizvodnju, već neki od nežnih touch screen gadgeta i onda ne treba da iznenađuje što je ta ruka negovana i savršeno manikirana.

Kada se promene u jednom društvu dešavaju to prema teoriji sistema dešava u dva nivoa: promena prvog reda koja podrazumeva promenu u manifestnom, znači promenu u ponašanju, i promena drugog reda koja podrazumeva suštinsko menjanje ili menjanje strukture, vrednosti i uverenja.

Muškarci ali i žene danas su pred velikim izazovom kada su u pitanju ove promene, jer su one za sada uglavnom prvog reda tj na manifestnom nivou, što je prirodno, ali je ugrožavajuće za njihove emocionalne i svake druge odnose.

Naime, sada imamo nežne muškarce koji brinu o svom izgledu i ne znaju da zamene sijalicu, ali još uvek u sebi nisu odustali od duboko ukorenjenih uverenja o stereotipnim muško ženskim ulogama, tj i dalje očekuju od žene da obožava da kuva i čisti i da isključivo želi decu i porodicu. Žene su s druge strane osvojile finansijsku i svaku drugu nezavisnost u velikoj meri, ali i dalje na nesvesnom nivou traže muškarca zaštitnika koji će o njima da brine, i sa čuđenjem posmatraju novog muškarca koji u kupatilu provodi više vremena od njih samih.

Prava promena kojoj bi trebalo da težimo, i koja smatram da je nužna, mada ne znam koliko je blizu, je suštinsko približavanje polova tj rodnih uloga, koje bi dovelo do mnogo lakšeg funkcionisanja muško ženskih odnosa, ali i do poboljšanja mentalnog zdravlja i muškaraca i žena.

Ono što neki nazivaju ’’polnom ambivalentnošću’’ savremenih muškaraca pre se može nazvati procesom androginizacije, koji nikako nije štetan već je čak i poželjan, jer istraživanjima o mentalnom zdravlju i polnim ulogama kažu da su najzdraviji ljudi upravo oni koji su na sredini kontinuuma između radikalno ’’muškog’’ i radikalno ’’ženskog’’ tj imaju karakteristike androginosti.

Prihvatiti ono ’’drugo’’ u sebi je zapravo ključ za prihvatanje i shvatanje drugih oko nas. Iz perspektive partnerskog savetovanja to znači da bi mnoge teškoće koje parovi imaju, a koje potiču iz dijametralno suprotnih rodnih određenja i očekivanja, mogle da budu prevaiđene.

Neko me je nedavno zabrinuto pitao da li su muškarci kao što je popularni maneken Andrej Pejić naša budućnost, i da li zbog toga treba da budemo zabrinuti.

Takvi muškarci su samo estetska manifestacija promena koji se dešavaju u redefinisanju rodnih uloga,  nema mesta zabrinutosti da će u budučnosti svi muškarci izgledati tako. Ono čemu treba da težimo je da oslobodimo polove bremena tradicionalnih muških i ženskih rodnih stereotipa, i da im na taj način pomognemo da ponovo znaju šta od zajedničkog života mogu da očekuju.

Iva Branković, porodična savetnica

Delovi teksta objavljeni u nedeljniku NIN br 3179 u članku ”Kraj muškosti pred kraj sveta”