Velika prijemčivost ljudi za teorije zavere  ima sličnu psihološku osnovu kao i religija, s tim što teorije zavere ne daju odgovore na pitanja vezana za  strah od smrti, već  objašnjavaju druge zbunjujuće oblasti postojanja kao što su pitanja slobode, odgovornosti i smisla svakondnevnog življenja.

Čovek, dakle, ima potrebu da shvati svet u kome živi, i da u njemu pronađe smisao za sopstveno postojanje,  a taj izazov je ponekad preveliki, i religija kao takva nije dovoljna, već je potrebno osloniti se na neke priče, koje objašnjavaju funkcionisanje  ovozemaljskih odnosa i pojava na jedan viši kompleksnji  način. Zato je ljudima neophodno da veruju da, kao što iza neba postoji neko/nešto više, tako i  iza vlada i političara stoji neko ili grupa ” nekih”, koja se u stvari pita i odlučuje. Postojanje ovakvih ”nedodirljivih i nevidljivih” ljudi i grupa pomaže običnim građanima da skinu sa sebe jedan deo odgovornosti za svoj život, da imaju na koga da se ljute kada se nešto loše dešava i da na neki način osete mir jer ”neko to odgore vidi sve”.

Laički teoretičari zavere su obično ljudi, koji su skloni intelektualizaciji i koji nalaze zadovoljstvo u prikupljanju što više dokaza u prilog svojih preferiranih teorija, i po tome se razlikuju od religioznih vernika koji najčešće svoju religiju uzimaju apriori.

Otud fascinacija  poznatim ličnostima, koji u tom smislu predstavljaju vezu sa ”nedodirljivim i nevidljivim” i na neki način imaju tretman polu-božanstava. Posebno su fascinantni oni,  koji su nekad bili obični ljudi kao i svi mi (primer princeza Dajana) , a onda su dotakli taj svet nedokučivog. Ljudima jako teško da prihvate da su njihove smrti prosto splet nesrećnih okolnosti, kao što je teško poverovati u mogućnost da je Ahil umro od srčanog udara.  Njihove smrti  se zato lakše prihvataju ako se o njima misli kao o dirigovanim, pripremljenim i nameštenim,  i na taj način one na nesvesnom, meta nivou postaju kazne za to što su dotakli svet koji im nije bio namenjen po prirodi stvari.

Takvo razmišljanje običnom čoveku omogućava da oseti empatiju prema drugom ljudskom ovozemaljskom biću; olakšanje, jer stvari funkcionišu po nekom smislenom redu i poredku ;  i smirenje, jer potvrđuje sopstvenu teoriju po kojoj je nemoguće probiti taj zid između običnih ljudi i nedodirljivih,bez osećaja krivice što ne pokušava, tj bez odgovornosti.

Dakle, teorije zavere su potrebne ljudima i sve dok ih koriste da olakšaju sebi, a da pritom one ne utiču negativno na njihovo svakodnevno funkcionisanje (kao što je slučaj kod paranoidne psihoze), u njima nema ničega lošeg, i čak su dobrodošle. Jednostavno rečeno, ako nekom ideja, da su Srbi božanski narod, da je zbog toga ceo svet protiv nas i da je to glavni razlog što ne može da nađe posao, pomaže da izbegne depresiju, tu ideju u terapijskom procesu ne treba korigovati, kao neka druga iracionalna uverenja.

Kao što bi Irvin Jalom, poznati psihoterapeut egzistencijalističke orjentacije, rekao ‘’najveći izazov u psihoterapiji je pomoći ljudima da pronađu smisao u univerzumu koji je u suštini besmislen’’.

Iva Branković, porodična savetnica

*delovi teksta objavljeni u  nedeljniku NIN br 3174