Postići bolju komunikaciju u partnerskoj relaciji nije lako, ali nije ni preterano teško, samo traži malo truda. Za početak je korisno setiti se drugih odnosa koje gradimo i negujemo, a koji su takođe veoma važni, kao što su odnosi sa prijateljima.

Kada gradimo prijateljstvo, trudimo se da što više upoznamo drugu osobu, da procenimo njene potrebe i mogućnosti, da prepoznamo oblasti zajedničkih interesovanja, da osmislimo način na koji ćemo zajedno da provodimo vreme. Ono što iz početka prijateljstva možemo da naučimo je da je trezvenost korisna i na početku ljubavne priče i da se podsetimo da kada strast prestane da bude tako moćna da zamgljuje um, u novom partneru pre svega pokušamo da nađemo potencijal za jako dobrog prijatelja. Poznajem ljude koji sa neodobravanjem slušaju ovu priču o partneru prijatelju, zato što im se čini da to ’’oduzima magiju ljubavne priče’’. Ono što oni propuštaju je magija zajedništva koja proističe iz pravog partnerstva, a ona se po kvalitetu jednostavno ne može porediti sa kratkoročnim čarima strasti.

Nakon što prijateljstvo nastane, ono se mora negovati. Tu dolazi do najveće razlike u ponašanju ljudi koji su prijatelji i onih koji su u vezi ili braku. Dok za prijatelje nastavljamo da imamo puno razumevanja, poštujemo njihove potrebe i što je najvažnije, obraćamo im se sa puno uvažavanja i ljubaznosti, u partnerskom odnosu, koji je dostigao stabilnu fazu dolazi do sasvim druge vrste ponašanja. Zajedništvo se podrazumeva (opasno), unutrašnji život drugog se zapostavlja (rizično), granice se gube (ne postojimo više ti i ja, već mi, što uglavnom u suštini znači samo ja – veoma opasno), a ljubaznost nestaje i zamenjuje je kritikovanje i etiketiranje (toksično).

Zamislimo samo kako reagujemo kada očekujemo prijatelja koji kasni, a kako kada očekujemo partnera. U oba slučaja smo ljuti i možemo da budemo čak i jako jako ljuti, ali će i ljutnja i način reagovanja vrlo često biti potpuno različiti u intenzitetu. Prijatelj će u najgorem slučaju dobiti ’’Ne dopada mi se kada kasniš, nemoj to više da radiš’’, dok će partner vrlo verovatno dobiti: ’’Znaš koliko mrzim da čekam, tebi uopšte nije stalo do mene, ti si tako sebičan!’’. Pritom, i o prijatelju možemo misliti da je pomalo sebičan, ali to nas jednostavno ne dotiče na način na koji nas dotiče kada je u pitanju partner. Zašto? Zato što u partnerstvu za razliku od prijateljstva razvijamo gomilu pogrešnih uverenja od kojih su mnoga vidljiva i u ovoj maloj sekvenci: da će nas partner savršeno poznavati i pritom uvek odgovoriti na sve naše potrebe, da sve što on/ona radi ima neke veze sa nama, da mora da bude savršen, jer predstavlja NAS… Sa prijateljima su granice jasne, a takve granice treba postavljati i u partnerskom odnosu, jer samo dve osobe sa jasnim granicama mogu da uspostave kvalitetnu vezu i da ostvare konstruktivnu komunikaciju.

Generalno, iako sasvim nepravedno, prijatelji dobijaju potpuno drugačiji (mnogo bolji!) tretman nego partneri. Kada učine nešto lepo za nas, kažemo im hvala; kada se ne slažemo trudimo se svoje mišljenje izrazimo na način koji ih neće povrediti ili uvrediti. Sa prijateljima razgovaramo ljubazno, interesujemo se za njihov život i generalno ulažemo napor da se u našem prisustvu osećaju prijatno i prihvaćeno. Zašto to zaboravljamo da činimo sa ljudima sa kojima delimo najdublju intimu, životni prostor, prošlost i vrlo verovatno i budućnost?
U našoj kulturi postoji predrasuda da su pristojni i ljubazni ljudi hladni i da je odlika naše ’’topline’’ da smo bučni i pomalo nepristojni. Pored toga, nivo bliskosti se često određuje obrnuto proporcionalno nivou pristojnosti, po principu, ’’šta ima da ti kažem hvala, kad smo naši’’. Ima u tom našem obrascu šarma, ali nema baš puno koristi, jer partnerski odnos je jako osetljiva stvar i prosto vapi za malim gestovima uvažavanja i zahvalnosti. Dakle, iako nam pristojnost i ljubaznost u bliskim odnosima možda nisu ’’urođene’’, one nisu ni tako teške za uvežbavanje, a mogu da učine čuda za vezu/brak. Ako ne verujete, probajte. Možda će u početku biti malo podignutih obrva i zbunjenih pogleda, ali bez brige, čovek se na bolje jako lako navikne.

Iva Branković, porodični psihoterapetut